|
Од како смо, у време Светог и Равноапостолног
Патријарха Фотија Великог крштени, кроз Свету Браћу Кирила и Методија и
њихове Свете Ученике и Наследнике, и слободно, свесно-словесно ступили у
Цркву Христову, Стуб и Тврђаву Истине и Мудрости и Логосности = Словесности,
ми Православни Срби говоримо и пишемо Свето Име Бога и Господа и Спаса
нашег: ИСУС ХРИСТОС
... Народ је одувек говорио, и данас говори само црквено-народно:
ХРИСТОС,
или просто-народски: РИСТО(С), (Х)РИСТО. Крње и накарадно "Христ" резултат
је одскорашњег диригованог и наметаног комунистичког "братства-јединства"
(које се, сведоци смо, завршило "братство-убиством" !), оне антисрпске и
антиправославне политике која је Српски народ буквално латинила и унијатила.
Као што је, такође, од неких чак и писаца наметано, или нерасудно
прихватано, уместо вековног православног српско-словенског израза Света
ТРОЈИЦА, туђи нам хрватско-католички назив "Свето ТРОЈСТВО", буквални превод
латинског Тринитас, чије опет значење није веран превод грчког оригинала
ТРИАС, или у 4. падежу ТРИЈАДА, јер је прави и правилни превод грчког
ТРОЈИЦА ( = њих ТРОЈИЦА), скуп или сабор или заједница ТРИЈУ Лица; у
Православној Хришћанској вери то је: Јединствени вечни Сабор и суштинска
Заједница Свете Тројице Личности: Оца и Сина и Светога Духа = ТРОЈИЦЕ
Једносуштне и Нераздељиве, како говоримо на богослужењима и у здравицама.
Јер "Тројство", макар и "Свето Тројство", не значи Три Лица = Три Личности,
него неку трострукост, нека три "својства", у најбољем случају троструко
својство (отуда појам "тројство" као и појам "двојство", означавају само
двојно или тројно својство, а не и триперсоналност), те према томе израз
"Свето Тројство" језички не покрива стварност Свете Тројице. (напр. три
човека јесу тројица а не тројство, као што и два човека јесу двојица а не
"двојство". Позадина латинског Тринитас и хрватског Тројство јесте
Августиново погрешно примењивање психолошког тројства у човеку на
Богоначалну Свету Тројицу Персона = Трију Божанских Личности)...
Име Богочовека и Спаситеља свега света Исуса Христа на грчком оригиналу
гласи Христос, и то је првенствено глаголски придев, који на српском значи
помазан, помазани. Овај придев у грчком остаје придев, а поименичен бива
само тиме што се у грчком испред придева додаје именични члан, док у српском
преводу поименичени придев Помазан постаје додавањем (а не одузимањем)
именичног додатка ПОМАЗАНИК, те се библијско назвање "Христос Господњи"
преводи са "Помазаник Господњи", што је веран превод јеврејског
придева-именице "Машијах Јахвеов" = "Помазани(к)-Месија Господњи".
На латински језик преведен је грчки придев Христос са Кристус, и онда новији
европски језици, ову у латинском преводу добијену именицу скраћују у Крист
(франц. и енгл. Крист, хрватско Крист, а Словенци су задржали Кристус, али
понегде у преводу Св. Писма употребљавају и јеврејско Месија). Ово превођење
у латинском језику било је вероватно по угледу на иначе познато латинизовање
грчких имена, напр. Сократес, Аристотелес, али то су именице а не придеви,
па су онда и код нас та имена скраћивана у: Сократ, Аристотел.
Међутим, ми Срби, и сви Православни Словени, нисмо преко латинског превода
добили Име ХРИСТОС, него преко грчког новозаветног оригинала (јер су
Јеванђеља и сви хришћански текстови отпочетка били написани, и сачувани, на
грчком), па су зато Света Браћа Кирило и Методије, знајући добро и грчки и
словенски језик, задржали грчку придевску поименичену форму ХРИСТОС, уз
остало и зато што (се) сви грчки придеви који се завршавају на... не могу
задржати своје значење ако им се изостави тај последњи наглашени слог...
Отуда ни у српском језику ниједан од ових придева не може бити скраћен
одузимањем оног крајњег –ан, јер у том случају у речима снаж! динамич!
познатљ! позв! очигледно нешто битно недостаје за право и пуно значење тих
придева.
Тако је слично и са српским придевима помазан, слободан, снажан итд., где
без последњег слога –ан нема правог и пуног значења тих придева (а кад се
напр. придев слободан поименичи у Слободан, онда то бива променом акцента,
али и тада остаје привобитно придевски облик и значење те речи). Ако од
Помазан одбијемо задњи слог –ан (да би, наводно, придев поименичили) онда то
није више Помазан(и)=Помазаник, него остаје само "помаз", тј. оно чиме се
дотични помазује, чиме је помазан, што и Имену ХРИСТОС = ПОМАЗАН(ИК) није и
не може бити Он неки "помаз", него је Њега Бог Отац (миро)помазао Духом
Светим (Дела Ап. 10, 38 ), иначе би била доведена у питање права
Христологија, тј. права = православна вера у Христа Богочовека, Сина
Божијег, Који је оваплоћен од Духа Светога и Марије Дјеве и постао Син
Човечији и тек као такав јесте Христос = Помазаник Господњи, тј. Месија и
Спаситељ човека и света...
Иако у косим падежима код имена Христос постоји разлика, тј. постоје краћи и
дужи наставци, нарочито у ранијим старословенским и старосрпским текстовима
(па и у новијем српском језику, јер у нашем народу још увек постоји израз:
Христосове муке, као што потврђује песник Матија Бећковић и књижевник Ђорђе
Јанић, а и Вук у Речнику наводи да може бити и: Христос, Христоса, али и:
/Х/Ристо, /Х/Риста, /Х/Ристов), то још не значи да је нужно следовати
тобожњој "правилној примени граматике", те обавезно "стандардно" правити
дуже падешке наставке. Јер, кад је већ усвојено грчко изговарање и писање
имена Исус Христос, уз разумљива прилагођавања словенском писму (говорим
првенствено за ћирилицу) и словенском језику и говору, онда су и грчки
падежи могли бити, као што и јесу, прихваћени (као краћа форма: Христос,
Христа, Христу итд.), уз прилагођавање словенском језику и изговору; у
почетку изгледа са извесним колебањима (тј. и дужа и краћа форма), а затим
је врло брзо то – краћа форма косих падежа – постало општеприхваћена појава
и стање. Ако је то изузетак од тзв. "стандардизованог" српског језика, онда
је поштеније да се језикословци прилагоде вековној пракси и црквено-народној
језичкој стварности, а не да стварност прекрајају по својим "правилима
граматике". Јер све светске граматике, одн. сви језици света имају изузетке
и неправилности, без којих не постоје нити функционишу, а оне су израз
највеће и најдрагоценије "неправилности" овога, људскога света и историје,
која се зове живи живот, што би рекао Достојевски...
А наиме, закључак мојих проучавања је: да осим 3 конкретна случаја -
остављам могучност за постојање евентуално још неког таквог случаја у старим
текстовима које нисам стигао да прегледам - нигде у старим словенским
рукописима, нарочито код Православних Јужних и Источних Словена, нема
директно и нескраћено написано Христ, а има на стотине случајева, конкретно
у 11. веку (напр. Супрсалски рукопис), писано пуно и нескраћено ХРИСТОС,
ХРИСТОСА, итд. (као што и сада још увек у нашем народу нигде нема крње
унијатско Христ, а има Христос и Христосово; напр. у Јању, Западна Босна,
чућете и данас: "Мучи га као Јуда Христоса", "Христосове муке" и сл.)...
Даље: Сви православни народи изговарају и пишу одувек пуно име ХРИСТОС:
Грци, Арапи, Словени, Румуни, Грузини (с тим што Арапи имају своје семитско:
Машиха = Месија = Христос; Грузини пак имају за свој 1. падеж грчки 5.:
Христе, који се после мења: 2. падеж: Христем итд., а 5. остаје као и 1.:
Христе; међутим, на старим иконама, фрескама, минијатурама /9.-19. век, које
смо видели/ задржали су грчки назив Исус Христос). И такође Етиопљани (који
су се раније одвојили од Православне Цркве) говоре одувек Христос, с тим што
Арапи и Етиопљани имају семитско: Машиха = Месија = Христос; код Копта пак и
Етиопљана у Цркви је грчко Христос, а у народу семитско/арапско Машијах,
Машиха. Латини такође имају Кристус, што је само латинизовано грчко Христос,
али задржано пуно и нескраћивано. Италијани данас кажу Кристо, што значи да
су и они сачували тај други, врло битан, завршни слог у речи Христос, као
што је и у српском народном изговору (Х)Ристо тај задњи слог такође сачуван,
што је веома важно за народно језичко осећање и схватање дубине садржаја и
значења речи Христос...
И кад смо први пут чули Јеванђеље, и Свету Литургију, и примили благослов
десном руком Епископа и свештеника, са прстима сложеним у монограм ИС ХС
(тј. прва и последња слова ИсуС ХристоС), чули смо их, примили и доживели са
Именом и Стварнишћу ХРИСТОС, а не Христ. Тако је било, и остало: јуче, данас
и довека (Јевр. 13, 8 ).
Из књиге Епископа Атанасија, "Христос а не Христ", Требиње 2002. |
|