Епископ Игнатије (Мидић)
Др ИГНАТИЈЕ (Мидић), епископ
пожаревачко-браничевски и професор догматике и етике на Богословском факултету
Српске православне цркве у Београду спада у данас најистакнутије православне
богослове и мислиоце млађе генерације. Његови есеји, чланци, огледи, студије,
учешћа на теолошко-научним скуповима, предавања и проповеди, интервјуи у
листовима, већ дуже времена привлаче посебну пажњу. Може се тврдити да је
Православна Црква у њему добила једног истинског Оца и Учитеља, умног и
аутентичног православног теолога чија реч и мисао имају преображавајућу моћ.
Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. г. у Кнез
Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту,
уписао се у Богословију Светог Саве у Београду 1969. г. и исту завршио 1974.
године са одличним успехом. Студије теологије је наставио 1976. г. на
Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. г. Већ тада
је, у току факултетских студија, показивао изузетан богословски дар,
интелектуалну храброст и радозналост, критички дух, оштроумност, смисао да
антиципира права и суштинска питања — све оно што је неопходно за једног доброг
богослова и научника. Ни тада се није мирио са идеократским и догматским
мишљењем, са "школском" и "академском" теологијом и устаљеним типом мишљења.
Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност,
уметност... По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог
архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. г. на
постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном
богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у
Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете Горе, где је често
одлазио за време студија, у многоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и
доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину,
ширину и лепоту Православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову
љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет,
захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и
православном богословљу.
У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка
тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао,
постављао им питања, ишао "путевима Отаца" и удубљивао се у њихов начин мишљења
и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов,
Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, Велики
Кападокијски Оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети
Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија
Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита
пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један
изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита
Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са
Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
Поред теологије је, на Атинском универзитету,
студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених
егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и
савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни
римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс.
Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и
обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење
и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не
као парцијално. "специјалистичко" знање, или као једну међу многим наукама.
У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио
проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије,
пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско
питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип
људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и
Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске
дисертације одабрао је "Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни
Цркве по Светом Максиму Исповеднику", коју је успешно одбранио 1987. г. на
Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким
круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о
вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
После докторских студија и одбрањене
дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је
1988. г. изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду,
прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за
догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а
затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у
Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети
архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске
цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да
учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпосијумима и
јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на
српском језику "Теолошки погледи". Почео је да сарађује и објављује своје радове
у бројним домаћим и страним стручним чаоописима.
Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. г. на
редовном заседању Архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био
је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно епархију браничевску
(ВИДИ САЈТ
ЕПАРХИЈЕ БРАНИЧЕВСКЕ). Његовом избору за архипастира Цркве Христове
обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз
своје представнике на његовој хиротонији.
Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из Браничевске
епархије говоре да се са његовим доласком "догађа нешто ново". Осећају да је он
"први" само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да
изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему
виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у
Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете
срести децу, било да се играју, било да слушају поуке овога епископа.
Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се
предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он
је човек бурног темперамента, некад уме и да "плане", али, у томе нема срџбе и
гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је
пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску
личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и
говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа
показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску
радост.
Његови радови и мисао су ослобођени сувишне
"цитатологије", непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и
психологистичког духа. Он не "интерпретира" друге, не заклања се иза ауторитета,
што је у име "научности" постао манир многих теолога, посебно оних који су тек
на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном "канибализму" и
теолошком "сикретизму". Епископ Игнатије прихвата "ризик" и храбро, јасно и
уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и
сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску
мисао. Он много не "цитира" Оце, али се зато труди да буде на "путевима Отаца",
да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе
огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега
одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним
проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али
ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
Теологија је за њега "хлеб
живота". Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је
реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што
је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва
и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек
се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је
"академска" и "кабинетска" теологија редуковала на "формуле" и "дефиниције",
имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог
и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом.
Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности,
код нас сведено на најмању могућу меру.
др Радован Биговић
(преузето из предговора књиге "Сећање на будућност"
СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ: